У васкршње јутро са Жаном Грожаном

Франсуа Касинжена Треведи је размишљајући о речи која васкрсава забележио како "слобода говора, или барем оно што већина углавном површно под тим подразумева, у својим редовима броји веома мало служитеља." Онај који лепотом и снагом своје речи покреће универзуме и представља оваплоћење речи која оживотворава неизоставно јесте Жан Грожан (21. децембар 1912 - 10. април 2006).

Врсан познавалац латинског, грчког, јеврејског, арапског, своје перо умакао је у светописамске и коранске списе - у сама изворишта људског духа. Из њих црпећи блиставу светлост торжественог познања које би потом несебично наливао у кратке приповести од којих посебним жаром гори, а не сагорева, његов Месија. 

Ако сте се икада запитали каква се тајна збила у рано васкршње јутро, нико боље од Грожана вам то неће дочарати. Чаробњак као да је своју реч извукао из саме нити тог васкршњег праскозорја и записао:

Исус је ходао под звезадама. С предострожношћу се изнова прилагођавао живљењу. Још увек се искључиво кретао међ' гробовима чији пролазак би подизао уснуле. Ма колико да су за живота били неважни, сада су собом носили богатство  искуства бродолома. Устајали су спремни да му буду поворком, међутим, он их је благонаклоно отпуштао, препуштајући их васкрсењу. Многи по старој навици или из жеље да се врате својим удовицама и сирочадима пожелеше да оду до града, но капије су биле затворене, а они иако могаше проћи кроз зидове, на то се не усудише. У превојима душе чуваше поштовање према материји и беспослено луташе дуж рушевина. 
Исус се кретао под сазвежђима која се никада раније тако споро не окреташе. Сетио се ноћи у којој је молио Бога међ' маслинама, међ' које су га Римљани довукли, везаних руку, пред папу јудејског, тада су звезде ужурбаније мањале положаје. Беаше то други свет, без тренутка, а сада је тренутак био огроман. Знао је то чим је сео на гробну плочу да развеже завоје. Зебња је за собом оставила развезану душу. Иступио је из таме како би ступио у ноћ. Прекорачио је уснула телеса чувара које је јеврејска цика извикала од колонијалне кукавице, ослобођен журбе. Наслућивао је да је живљење било само словесном авантуром у односу на жестину оживљавања. (...)

Исус препознаваше мирисе цвећа којих се ножним прстима дотицао у тмини: пролеће изаткано ни од чега, тајанствених љубичица, осамљених зумбула, младица самобајки. Јуче то беаше празник у граду и смрт, али чим време постане свакодневицом, живот који празници узмуте изнова гране и Исус се на све изнова привикавао. Но, оно што није волео био је метеж. Како му је душа задобијала пространства, приговарао је себи што се исувише тромо подигао из мртвих; што није сачекао категоричнији императив. Вратио се да посложи погребне завоје које су Јосиф и Никодим позајмили његовом телу. Замота завоје, сави покров, одложи га са стране да послужи неком следећем и остави широм отворен гроб чији је праг прекорачио. Уочио је како више нема бог-зна-шта да учини и да је смрт изгубила на значају. Тада мрачни дан поче да руди на магловитом небу.   

Исус који се удаљаваше дуж гробница ометао је корњаче у грмљу. За леђима је чуо чаврљање жена које су дошле да одају почаст упокојеном. У граду, мушкарци су кретали пут винограда и тржница, и све га то много не узбуђиваше. Бог му је остајао невидљив. Узалуд је очи подизао бистроме небу. Би му непријатно међ' притворно живима, оличењима неподношљивог одсуства. (...)

Пошто се изнова вратио гробу, пустио Петра и Јована да оду, сусрете Марију Магдалену и са њом проговори и рече јој:

"Удаљи се, кћери моја. Живот вечни није република другова. Рат се наставља, могли бисмо рећи тек почиње, јер партизанство скупље кошта но што ишта користи. Сада је час или никад да се по сваку цену нађе Бог. Немамо више времена за траћење, треба докучити Божију безбрижност, али наравно, уз помоћ уздржања. Не дотичи ме се, још нисам завршио. Иди само реци браћи мојој да идем да се улогорим пред лицем Бога мојега (Бога вашега), да запоседнем Оца мојега (Оца вашега)." И Исус више не беше ту.

Речено можете допунити изванредним редовима Пола Рикера о вечном животу, а онда се вратити Жан Грожану и његовим мислима о Јонином знаку и о Пилату и пилатовском у нама.