уторак, 10. мај 2016.

О песницима, позоришту и музејима са Виславом Шимборском

Види се да је стигло пролеће: књиге ме не напуштају, али ме екран не задржава пред собом. Све се преиспунило бојама у стварном свету, да то ниједан екран неће моћи да надомести и замени. Сад само у лету, због тога што је неиздржива и као таква вредна дељења: Вислава Шимборска (24. јул 1923 - 1. фебруар 2012) у обећаном преводу на српски језик. Збирка је изванредна, једна од најбољих, мени познатих. Носи назив Изабране песме и објавио ју је Трећи трг и штампарија Чигоја у граду Београду, 2014. године. У књижарама се тешко може наћи, али зато, хвала Богу, постоје та чаробна помало заборављена места звана библиотеке!



Осврћући се на предивне фотографије Едвара Буба, Кристијан Бобен је записао следећу мисао:

Књиге ме подсећају на неписмене. А фотографије на слепе. Овим последњим знам како бих описао Бубеове фотографије. Рекао бих им: ходајте неколико сати крај обале мора. Слушајте хучање таласа који се изнова стварају, узмите у руке мало влажног песка и пустите га да вам клизи кроз прсте. Та свежина која је само материјална, а која при томе весели срце, јесте Буба. 
Речено ме подсетило на мени једну од најдржих Виславиних песама, Уљудност слепих
Песник чита стихове слепима.
Није претпоставио да ће то бити тако тешко.
Дрхти му глас.
Дрхте му руке.
Осећа да је свака реченица 
овом приликом стављена на пробу таме.
Да ће морати сама да се сналази,
без светлости и боја.
Опасна авантура
за звезде у његовим стиховима,
за зоре, дуге, облаке неоне, Месец,
за рибе испод воде, до тог времена сребрне,
и за јастреба који тако тихо, тако високо лети небом.
Чита - јер је прекасно да не чита - 
о дечаку у жутој јакни на зеленој ливади,
о црвеним, пребројивим крововима у долини,
о покретним бројевима на мајицама играча
и о незнанки међу одшкринутим вратима.
Хтео би да прећути - икао је то немогуће - 
све свеце на стропу катедрале,
опроштајни гест с прозора вагона,
стакло микроскопа и зрачак у прстену
и екране и огледала и албум с ликовима.
Међутим, велика је уљудност слепих,
велика је увиђавност и великодушност.
Слушају, смешкају се и пљескају.
Неко од њих чак прилази
с књигом отвореном наопачке 
моћели за аутограм који неће видети.

А сада једна у сагласју са празницима. Ако се о Васкрсењу заиста има шта рећи - и Писмо га је прељубило тишином - онда нека то буде овако некако:

УТИСЦИ ИЗ ПОЗОРИШТА
У трагедији за мене најважнији је шести чин:
васкрсавање сцене ратишта, 
поправљање перика, одеће, 
вађење ножа из груди,
скидање омче с врата,
постројавање у реду међу живима, 
лицем према публици.
Наклони појединачни и скупни,
бела рука на рањеном срцу,
клањање самоубице,
климање одрубљене главе.
Клањање парова:
срџба пружа руку благости,
жртва благо гледа џелату у очи,
бунтовник без отпора корача напоредо с тиранином.
Гажење вечности вршком златне ципелице.
Растеривање поука ободом шешира.
Непоправљива спремност да се од сутра почне наново.
Улазак гушчијим кораком много раније умрлих,
у трећем, четвртом чину и између чинова.
Чудесни повратак без трага несталих.
Мисао да су иза кулиса стпљиво чекали,
не свлачећи костиме,
не скидајући шминку,
узбуђује ме више од трагичних тирада.
Али истински узвишено је спуштање завесе
и оно што се још види ниско кроз прорез:
ту једна рука журно по цвет сеже,
тамо друга испуштени мач хвата.
Тек тада трећа, невидљива, 
обавља своју дужност:
стеже ме за грло.

Са Виславом се, како смо то већ једном записали, може само чудесно бивати. Тешко је на оваквом месту пренети све оно што нам је она оставила у аманет. Да вас не преоптеретим, ево још само једна у лету:
МУЗЕЈ
Постоје тањири, али нема апетита.
Постоје бурме, али нема узајамности
већ најмање триста година.
Постоји лепеза - где је руменило?
Постоје мачеви - где је гнев?
Ни лаута да забруји у сивом трену.
Због недостатка вечности нагомилано је
десет хиљада старих предмета.
Убуђали чувар слатко дрема
обесивши брке над витрином.
Метали, глина, птичје перо
тихо тријумфују у времену.
Кикоће се само игла смешљивице из Египта.
Круна је исчеткала главу.
Рука се изгубила с рукавицом.
Десна ципела победила је ногу.
Што се мене тиче, живим, молим да ми се верује.
Моја трка са хаљином још увек траје.
А како је она упорна!
А како би хтела да ме надживи!

Њеним песмама ћемо се још враћати, а читање свакако можете наставити словом о правој љубави где је придружујемо Дејвиду Вајту.

Нема коментара:

Постави коментар