уторак, 24. април 2018.

Кристијан Бобен у славу Џанга Ренарта

Риокан Тајгу чије само име значи: "једноставан дух великог срца" је у предговору Упозорењима о злоупотреби речи записао следеће питање: "Шта ћу за собом оставити?", на које је, за себе, одговорио: "Пролетње цвеће, кукавицу у брдима и јесење лишће." Ови су ме редови подсетили на оно што је Кристијан Бобен записао размишљајући о лепоти живота прелиставајући светове Едвар Бубеових монографија: "Буба тако проводи време поздрављајући жуту светлост свуда по мало по свету. Поздрављајући овај живот који се из часа у час спрема да нас напусти одраз је његове учтивости. Пријатељство тог поздрава ову земљу чини нежном при корачају, за сан лаком." Речено одговара и ономе што о песми говори Клајв Стејплс Луис, подсећајући да "најлепши стих задобија лепоту захваљујући свим оним стиховима који му уследе. Уколико га извадимо из контекста, он делује мање леп него што смо га првобитно доживели. То је као да га убијаш." Све речено о поеми живота и животу као поеми просијава из изванредно блиставих редова које је Кристијан Бобен (24. април 1951) записао о Џангу Ренарту, ромском џез виртуозу на гитари и композитору.

Жил Реа, Џанго Ренарт 1949. године, Бурже

Нико није добар до Отац мој, одбрусио је Христос на ласкање. Оставите ме са вашим празнословљем. Напрасно им окренувши леђа, уз пут је очешао јоргован који је миомирисом опијао небо. Доброта је једина загонетка. Нико не зна шта она чини, ко је она. Џанго Ренарт је веровао да свира гитару и ништа више од тога. На његовом ковчегу, испод крста причвршћеног за дрво, пре но што га је земља пригрлила са својих хиљаду руку, положили су његову гитару: Христа нико тако савршено неће утешити. И ниједна гитара никада неће на тако јасан начин пројавити оно што она јесте; кога је служила. Џангова музика су развезани Божији повоји. Од кад знам за себе имам муку да напустим собу. Усадили су ми собу у лобању како никада не бих изашао. Толико сам далеко од цигана које не умем до да дубоко, висцерално волим. Оно што они проналазе у ваздуху, ја проналазим у песмама. Џангова музика је накит од три гроша непроценљиве вредности. Драгоцено колико и ваздух у плућима. Радост која пролази је попут кочије, писма каквог пророка, пружене руке над нашим бродоломима. Универзум је саткан од жица. Бог који је спржио руке нам их натеже и изнова натеже, и трза их не би ли произвео радост која је материја материје. Једна мелодија и све се распламсава попут шибице: лица се запаљују. Довољна је само једна реч да рашчисти васцелу порту на прилазу лицу; да га ослободи свих сена. Реч овог циганина је сачињена од злата и жица. Брзина његове свирке је она Добре вести што се пробија директно до срца. Свака нота представља проблем који следећа разрешава. Радост је решење. Киши плаво. То је зора срамежљивих образа у ноћи која никако да прође. На путу ка дечијој радости са дечијом радошћу. Радост лутања две ноте у ваздуху почаствованом што их прима. Душа је циганин. Тамјан што сагорева прочишћава собу. Ова музика чини исто са срцем. Ни она не гори дуже, две-три минуте. То Бог пролази руком кроз косе ваздуха. Торжествено је живети живот у којем ништа не разумемо са веселошћу чаше до врха испуњене смехом. Живети као што девојка распетљава косе. У животу једна брига одговни другу попут карата које се бацају на сто, где једна прекрива другу и пре но што смо успели да је видимо. Одигао сам се од стола за игру. Посматрао сам садашњост. У срцу ми је обитавала музика толико једноставна да је ни моја властита смрт неће моћи утишати.
Уз речено се надовезују и изванредни редови Франсуа Касинжена Треведија о речи која васкрсава, Дејвида Вајта о додиру живота или пак Франсуа Жулијена о поновном ишчитавању књига и живота.

петак, 13. април 2018.

У васкршње јутро са Жаном Грожаном

Франсуа Касинжена Треведи је размишљајући о речи која васкрсава забележио како "слобода говора, или барем оно што већина углавном површно под тим подразумева, у својим редовима броји веома мало служитеља." Онај који лепотом и снагом своје речи покреће универзуме и представља оваплоћење речи која оживотворава неизоставно јесте Жан Грожан (21. децембар 1912 - 10. април 2006).


Врсан познавалац латинског, грчког, јеврејског, арапског, своје перо умакао је у светописамске и коранске списе - у сама изворишта људског духа. Из њих црпећи блиставу светлост торжественог познања које би потом несебично наливао у кратке приповести од којих посебним жаром гори, а не сагорева, његов Месија
Ако сте се икада запитали каква се тајна збила у рано васкршње јутро, нико боље од Грожана вам то неће дочарати. Чаробњак као да је своју реч извукао из саме нити тог васкршњег праскозорја и записао:
Исус је ходао под звезадама. С предострожношћу се изнова прилагођавао живљењу. Још увек се искључиво кретао међ' гробовима чији пролазак би подизао уснуле. Ма колико да су за живота били неважни, сада су собом носили богатство  искуства бродолома. Устајали су спремни да му буду поворком, међутим, он их је благонаклоно отпуштао, препуштајући их васкрсењу. Многи по старој навици или из жеље да се врате својим удовицама и сирочадима пожелеше да оду до града, но капије су биле затворене, а они иако могаше проћи кроз зидове, на то се не усудише. У превојима душе чуваше поштовање према материји и беспослено луташе дуж рушевина. 
Исус се кретао под сазвежђима која се никада раније тако споро не окреташе. Сетио се ноћи у којој је молио Бога међ' маслинама, међ' које су га Римљани довукли, везаних руку, пред папу јудејског, тада су звезде ужурбаније мањале положаје. Беаше то други свет, без тренутка, а сада је тренутак био огроман. Знао је то чим је сео на гробну плочу да развеже завоје. Зебња је за собом оставила развезану душу. Иступио је из таме како би ступио у ноћ. Прекорачио је уснула телеса чувара које је јеврејска цика извикала од колонијалне кукавице, ослобођен журбе. Наслућивао је да је живљење било само словесном авантуром у односу на жестину оживљавања. (...)

Исус препознаваше мирисе цвећа којих се ножним прстима дотицао у тмини: пролеће изаткано ни од чега, тајанствених љубичица, осамљених зумбула, младица самобајки. Јуче то беаше празник у граду и смрт, али чим време постане свакодневицом, живот који празници узмуте изнова гране и Исус се на све изнова привикавао. Но, оно што није волео био је метеж. Како му је душа задобијала пространства, приговарао је себи што се исувише тромо подигао из мртвих; што није сачекао категоричнији императив. Вратио се да посложи погребне завоје које су Јосиф и Никодим позајмили његовом телу. Замота завоје, сави покров, одложи га са стране да послужи неком следећем и остави широм отворен гроб чији је праг прекорачио. Уочио је како више нема бог-зна-шта да учини и да је смрт изгубила на значају. Тада мрачни дан поче да руди на магловитом небу.   


Исус који се удаљаваше дуж гробница ометао је корњаче у грмљу. За леђима је чуо чаврљање жена које су дошле да одају почаст упокојеном. У граду, мушкарци су кретали пут винограда и тржница, и све га то много не узбуђиваше. Бог му је остајао невидљив. Узалуд је очи подизао бистроме небу. Би му непријатно међ' притворно живима, оличењима неподношљивог одсуства. (...)
Пошто се изнова вратио гробу, пустио Петра и Јована да оду, сусрете Марију Магдалену и са њом проговори и рече јој:
"Удаљи се, кћери моја. Живот вечни није република другова. Рат се наставља, могли бисмо рећи тек почиње, јер партизанство скупље кошта но што ишта користи. Сада је час или никад да се по сваку цену нађе Бог. Немамо више времена за траћење, треба докучити Божију безбрижност, али наравно, уз помоћ уздржања. Не дотичи ме се, још нисам завршио. Иди само реци браћи мојој да идем да се улогорим пред лицем Бога мојега (Бога вашега), да запоседнем Оца мојега (Оца вашега)." И Исус више не беше ту.
Речено можете допунити изванредним редовима Пола Рикера о вечном животу, а онда се вратити Жан Грожану и његовим мислима о Јонином знаку и о Пилату и пилатовском у нама.

среда, 11. април 2018.

Халил Џубран о поучавању

"Академија оспособљава човека за духовну и интелектуалну самосталност, за активно запажање и мишљење, за истраживање па, дакле, и за духовну слободу", забележио је, размишљајући о томе чему нас учи академија, истакнути руски философ Иван Александрович Иљин.

У доба које недвосмислно изискује да се размишљању вратимо и на њега озбиљно усредсредимо, како бритко оцењује Жаклин Барус-Мишел у својим редовима о урушавању размишљања, овог пута желимо да тој теми приступимо из перспективе човека који је важио и даље важи за једног од најдубљих созерцатеља људксе душе, америчког песника либанског порекла Халила Џубрана (6. јануар 1883-10. април 1931). 



У свом најпознатијем делу под називом Пророк, Халил Џубран је o поучавању записао:
Нитко вам не може открити ништа осим онога
што је већ лежало полууснуло, у почецима вашег знања.
Учитељ који се шеће у сјени храма, међу ученицима,
не даје од своје мудрости него од своје вјере и своје љубави.
Ако је доиста мудар, не нуди вам да уђете у кућу његове мудрости
него вас радије води до прага вешег духа.
Звјездар вам може говорити о својем поимању свемира,
али вам он не може дати својега поимања.
Музичар вам може пјевати о ритму који је у цијеломе свемиру,
али вам не може дати ухо које хвата ритам, ни глас који га одражава.
А онај који је упућен у науку о бројевима
може говорити о подрућјима тежине и мјере,
али вас не може одвести онамо.
Јер виђење једног човјека
не узајмљује своја крила другоме човјеку.
И као што сваки од вас стоји у Божијем знању
тако мора сваки од вас бити сам у својем познању Бога
и у својем поимању земље.
Прочитано можете допунити изванредним редовима Ивана Иљина о томе чему нас учи Академија, а Халил Џубрановог Пророка препоручујемо да прочитате у целини.

среда, 21. март 2018.

Кристијан Бобен о поетском бивању на земљи

Понирући у дубине поетског твораштва, аргентиснки песник с краја прошлог века, Роберто Јуароз, о поезији је записао како је она: "начин бивања, истинског опхођења, целосног става према стварности. Поезија је покушај прочишћеног сагледавања, отварања очију за пуноћу твари. Верујем да је поезија, уколико се поима као целомудрени однос према свету, један од врхунских облика савршене етике." Жан Онимус би се на речено надовезао наглашавајући да је поезија носталгија за конкретним. "Поетско се укорењује у конкретном (које је једино аутентично!) (...) Поетско циља реалност, то јест, оно што се не понавља; реалност дату једном за свагда, и као такву неисцрпну".

Овим увидима се на изванредан, само њему својествен, начин придружује и Кристијан Бобен (24. април 1951) својим манифестом о поетском бивању на земљи, који носи назив: Звиждући гипсар.


Можда због тога што наступа пролеће, можда због тога што је сваки дан позван да буде пролеће живота, његове речи данас посебно одзвањају. А ево на какво нас поетско постојање Кристијан Бобен данас позива:
Свет је пун визија које само чекају на очи које ће их опазити. Присутности су овде, али оно што изостаје су наше очи. (...) Не мислим да природа познаје страхоту самоће у којој се ми можемо задесити. Понекад ме одушеви непрекидни разговор ливаде испод прозора пред којим пишем. Посматрам, ништа не чујем, прозор је затворен, па чак и када би био отворен до мене никакав глас не би доспео, но ипак, веома добро опажам узнемиреност травки. Као да их је светлост подмазала. Када би имао тај дар да ствари сагледавам у дубину - дар који ми често изостаје -, видео бих, јер то осећам, да је свака травка другачија од суседне јој травке. Непрестано су заокипиране каквим догађајем. Догађајем поветарца, кише, догађајем светлости што пролазе, што долазе, које се непрестано нечим занимају, даном који одлази, хладноћом што избија из земље. Хоће ли сванути нови дан? Ливада је испуњена хиљадама питања која без нестрпљења чекају на одговор. Кад пишем са погледом на ово поље, налазим се наспрам највећег могућег надметача. Налазим се наспрам мајстора писања, највећег песника, који не поседује име, ни лице, али који даноноћно ради.


Могуће је да бивајући пажљиви према сићушним стварима, веома једноставним, сведеним, пронађем своје место на овом свету. Понешто од сладуњаве тираније технике бива поражено чистим созерцатељним тренутком који за себе ништа не жели, ништа не тражи, чак ни једну исписану страницу. Већину времена само посматрам, ништа не бележим, ништа не записујем. Созерцање је оно што највише прети, и то на један веома смешан начин, надмоћној техници. А разлог је веома прост, јер нам технологије наизглед живот чине лакшим. Међутим, то је савремена догма да нам је живот олакшан. Ко каже да живот мора бити лак и практичан? Да ли је волети практично? Да ли је патити, надати се, практично? Техника нас од ових ствари удаљава, и омогућава лепри иреалности да се развије и тихо прекрије свет. 
Созерцање, оно што називамо поезијом, супротност је реченом. Супротност је и ономе што често подразумевамо под поезијом. Она није никаква декорација, није никакво улепшавање, није ништа естетско, то је као полагање руке на најкрхкију опну реалности. И кроз њено именовање, њеним надолажењем. Реалност је на страни поезије, а поезија на страни реалности. Созерцатељи, ма ко да они били, могу бити песници као такви, али то може бити и гипсар што звиждуће попут коса у испражњеној просторији, или каква млада жена што о нечем другом размишља док пегла веш. Тренуци созерцања су тренуци великог растерећења света, јер у тим тренуцима реалност се више не плаши да нам приступи. У нашим срцима и мислима нема више никакве буке. Ствари, животиње, духови, који су више него реални, све оно што је из домена живог, почиње да нам приступа, тражећи да га именујемо, молећи да га именујемо. Поетски живети на свету би можда најпре значило с миром гледати, без намере да се за било чим посегне, без тражења утехе, без било какве потраге. Гледати са оном лелујавом пажњом о којој говоре психотерапеути.


Надовезујући се скоро на размишљања Клодин Арош о феномену ишчезнућа осећања, где флуидност бивања у свету све подвргава својеврсном разводањавању, Бобен истиче како су управо
песници ти који свет узимају за озбиљно, они за које иначе важи да су расејани, омамљени, да не одмеравају ствари, да им не познају тежину. Они су ти, и једино они, који познају тежину, драму ствари, али и оно светслости што те ствари поседују. Једино они гледају и дишу на овоме свету. Говорим о малом, расутом, стаду, које није сачињено само од оних људи што пишу, сликају или што важе за естете и уметнике. Реч је само о оном простом човечном бивању на свету. Јер рећи поетски бивати на земљи и човечно бивати на земљу, у бити је, једно те исто.
Ове изванредне увиде Кристијана Бобена о петском бивању на земљи можете проширити созерцањима Дејвида Вајта о додиру живота, Жана Онимуса о поетском као носталгији за конкретним, или Роберта Јуароза о дубинама поетског твораштва, а онда се свакако вратите Бобену и његовим надахнутим редовима о лепоти живота, о љубави, доброти и писању, о светости или пак о вечној књижевности